С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Песник прави два Олимпа: Кипар и Мркоњић Град. Градови тако постају читаоцу значајни и велики. Ова два града просто су прослављена стиховима песниковим.
Много пута песник своју драгану види и другачије. На пример у песми Сиријусов сјај, он јој каже: / Ти си моја богиња благодети / Ти си моја богиња јесени / Опора / Ти пратиш богињу Ејерену / богињу мира / као звезда која силази с неба /. Тада се читаоцу чини да ће се у наредној некој песми Вероника ипак појавити и бити са својим богом љубави у љубави и загрљају. То су песме наде за читаоца колико и за песника. Ипак, све остаје исто као што је то исказано у песми Цвијет сломљени стиховима: / Све ове пјесме радости / У коима стојиш као на Олимпу / Пренио сам у тугу и страсни зов /.
Може нам се учинити читајући песме из збирке, да песник уздиже љубав изнад и саме песме. Песнику Олимп припада, у читаочевој свести он је бог, али до Олимпа песник није стигао помоћу божанске песме, већ љубави коју носи у себи, коју осећа према драгани, али која се временом неостварена ломи и претвара у „ цвет скамењени“. Песнику тада ни његово божанство које је стекао није довољно за срећу, већ му је довољно само њено присуство јер је увек своје драгане жељан. Како да се разуме та чежња и жеља једног тела за другим, а да се не помисли само на страст самог тела, која није за песму, није ни за стих, али су у овом случају емоције толико снажне и моћне, да постају достојне вечних стихова које само боголики јунак може да сатка у узвишену песму.
Несумњиво је да ће овај песник увек стварати стихове о љубави, док му љубав остане верна својој драгани, а љубав права никада не умире, то је идеал вечни, вечна страст оних ретко дарованих. И то је још један разлог да поменемо генијалност успоредбе лирских јунака са боговима јер као и љубав права уз Радмила Радовановића, ни митови о античким боговима никада не умиру и немају заборав. А да не
115