С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Сачувати снагу и оптимизам и поред свега, веру у себе и долазеће дане, постало је прави изазов, с обзиром са чиме се све данас суочавамо. Зато су нам важне „ Капље душе“ Радојке Никић Милинковић, које показују снагу наде и поред свих чекања и страхова, чекања са благошћу, помиреношћу и стрпљењем. Постоји и другачији начин чекања и суочавања, који бира Звездана Крстић, поносно и снажно, спремно на нове ударе, само ако постоји сврха. Владимир Златић у песми „ Када одем“ показује ту сврху и без патетике бира лирски одлазак, нимало тужан, а њој оставља све, небо, меку траву и песму од мириса и боја.
И опет увиђамо како је све индивидуално, доживљај стварности, света, зато и нема разлога да се много убеђујемо да је боље овако или онако – колико људи толико и истина. Само при томе је важно имати равнотежу, наћи средину и у кретању и у стајању, знати праву меру или како Ирена Бодић лепо приказује сучељавајући две слике: нестрпљиве пружне прагове којима свако мало протутњи неки бучни воз и чамце који се љуљушкају у магновењу. Када би се воз мало зауставио, а чамци мало ражестили, била би права мера.
„ Птица у кавезу“ Милене Ћировић уверава нас да можемо остати оно што јесмо, да ће се глас чути и песма наставити и поред свих притисака и искушења, да можемо сачувати себе. Треба бити поносан, храбро носити своје перо и свој кист, критиковати и сликати њима бољу стварност.
Треба пустити из себе своју страст, живети је искрено и потпуно, као што поручује Анђелко Заблаћански у Песмама жени. Слободно, дивље, неспутано, исконски, али: Али памти – жуд се душом пије, душом пије, а срцем се даје. Све друго је додир илузије, илузије из празне одаје.
И као мушкарац са женом у љубави, тако и са свим чему се у животу посвећујемо...
11