С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дете осећа сву несавршеност овога света у коме се његове жеље не могу испунити, због чега се тражи спас у неком другом који је ослобођен свих недостатака које ову реалност чине неприхватљивом. Дечја машта није деструктивна него стваралачка. Она је слободна игра која нас изненада пребацује у један свет < кобајаги > у коме су могуће најразличитије и најнеобичније трансформације.
Значајно место у истраживању фантастике припада Зорану Мишићу и едицији „ Орфеј“ коју је он покренуо у контексту оживљавања рецепцијско-критичког интересовања за фантастику и објављивао током шездесетих година двадесетог века. Тако су на нашем језику објављена класична дела светске фантастике( Џ. Свифта, Хоторна, Поа, Гогоља, Новалиса и других писаца), антологијски прегледи француске( чији је састављач Мишић), руске и пољске фантастике уз исцрпне предговоре.
„ Читајући Андерсенове бајке или приче Иване Брлић- Мажуранић дете учи разликовати причу од стварности и потребно је да то дете одрасте, да постане човек, па да схвати како је фантастика дечје приче симпатични патуљак пред монструозном фантастичношћу стварности“( Цвитан 1970. 145). Фантастика књижевности за децу полази од претпоставке да се дете већ суочило са“ монструозном фантастичношћу стварности“ и да се код њега јавља жеља за њено превазилажење. Та фантастика има своје посебне изворе и смисао који се врло често не поклапа са фантастиком других песничких форми.
Код нас, па и на страни под фантастиком се са доста неодмерености подразумева све или готово све, што верно не репродукује стварност. „ Све што необичношћу свог облика изазива чуђење проглашава се чудесним, све што није природно приказује се као натприродно, свака некомуникативност представља се као вид езотеричне комуникације, у сваком сложенијем начину писања наилази се траг ониричног тајанства. Фантастика се на тај начин
107