С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
( Део из рецензије ЉУБАВ НА ДОХВАТ Анђелка Заблаћанског)
Врло често је грех према песми сврставати је у збирку с другима, јер је она свака дело за себе. С песмама Звездане Крстић сабраних у ову књигу то није случај. Иако је свака, од најкраће до најдуже, засебне поетске и уметничке вредности, пажљивим ишчитавањем долази се до закључка да су овако сабране тек целина. Хроника љубави без година уденуте у сећање лирског субјекта. Књига песама Бесконачност на дохват и почиње песмом Сећања. Песникиња Крстић нас у ниску песама уводи стиховима Затварам очи / Уздах се оте / Привиђења чежњива / као да нам поручује да се њене песме не могу читати, већ ишчитавати и доживети затворених очију и отвореног срца. И тачно је тако – сваки стих је набрекао осећањима. Некада тананим, некада опорим. Једном пуни страсти која опија, други пут страсти која убија( Умри кујо, у миру почивај,/ ако ти бар имало значим! – песма Елегија прошлости).
Пишући о љубави задојеној жудњом, храњеној страстима која у похоти жеђује, песникиња се упита да ли су та стања душе и тела уопште љубав, јер: Скаменило се срце, убило га сазнање да није никад спознало чистоту праве љубави. Нити је волело, нити су га волели( Варалице) Но, већ у песми За вечност лирски субјекат је за љубав спреман и да хиљадама година чека и умре верујући баш у истинску љубав. 102