Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 55

Суштина поетике | часопис за књижевност
И опет свијетле празнине, пусте улице, укочено дрвеће,
Удари олује по глатким површинама.
Ужурбано човјечанство мучаљивих и несретних
Ходи у жамору
Без станке и састанка.
Острва су као старе душе
Усуд им да стоје у средишту
Све виде
Све знају
А не отварају се.
Додирујеш ми руку без ријечи
Остављајући за собом само бат корака
И уморно дахтање.
Утонули у маглу
Гутамо
Неизрециво.
ВЕРОНА
Чини се
Неки градови имају душу
Док ходаш чини дотичу те свиленим рукама
Осјећаш се утјешено и пун си наде
Све док не падне снијег.
***
Узимам књигу
Коју си ми поклонио прије много година.
Никакве друге доказе немам о љетним ноћима.
Сјећања су засљепљујући одбљесци прошлости:
Барокно прочеље цркве утонуло у таму
55