С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
МОЈЕ САМОВАЊЕ
Одаја је уска мала, На столу ми свећа гори, Тиња клета, једва дише, Као да се душом бори.
Преда мном је листак бели, А у руци перо вито, У грудима бујна душа, Бујна душа, срце чисто.
Напољу је црна тмина Обавила земни крај, А из моји болни груди Отима се уздисај.
Сама седим, будна сањам, Отворене очи стоје, У одаји мрачном куту Бујне ми се мисли роје.
Аој туго, аој клета, Самовање, вељи јаде! Познаје л ' те моје злато, Да л ' и оно за те знаде?
Да л ' се мене болне сети У осами када бдије! Запита ли росни цветак: Моје цвеће како – где је?
26