С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
крхотине, кроз које мучно тражи излаз, ваљда ће се временом оштетити, да се сама сачува од сазнања да крај не постоји.
Може ли се уопште претпоставити да ће само да поцрни, да се разори, па онда распрши у циљу пружања руке својој сорти, да случајно касније не остане сама, иако зна да прилика попут те, не пружа се ни најбољима?
Некад и помислим, ко сам онда ја, да је лишим тражене жртве? Јер полако схватам. Знам да тражи онолико колико и пружа. Одувијек са мишљу да се потпуно ново, не може ни свим егзистирајућим силама докучити, загонетно се појави са новим разлогом. Често са сврхом. Некад само изблиједи, при смјени краткоживећих клонова.
А жута се, у дубини увијек може назрети. Као живот, сврха и знак за предстојеће.
КОМЕ ЋЕ ПРОМЈЕНЕ
Ваљда и не знамо. Само прижељкујемо стапање неочекиваности са одавно одбаченим очекивањима, још откако смо постали саучесници непобитне чињенице да је сад све што може бити исправљено. А само рjешење, у одсуству корака које морамо да савладамо, остаће неко вријеме у знаку безначаја. Пробудићу и страх, крајње је вријеме за обрачун.
Морам извући промјену, док прилика шири руке и предаје ми потпуну власт над новим. Над потпуно новим, са осигурано дужим вијеком од старог. Донијеће, првим утиском, закључујем, утјеху. А континуитетом, можда и срећу. Не присилну. Не умишљену. Ону која се не да спознати без масовних напора различитих усмјерења.
Одувијек слушам, слушамо исти глас сумње. Често је тих, готово да не постоји. И врати се, сваки пут када у њега поставимо много више него што треба да буде. Може се утишати, само прво да пригушимо себе. И да се ослободим сјете. У потпуности, плашим се, то никад нећу моћи. Лакше ми
16