С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
крхотине , кроз које мучно тражи излаз , ваљда ће се временом оштетити , да се сама сачува од сазнања да крај не постоји .
Може ли се уопште претпоставити да ће само да поцрни , да се разори , па онда распрши у циљу пружања руке својој сорти , да случајно касније не остане сама , иако зна да прилика попут те , не пружа се ни најбољима ?
Некад и помислим , ко сам онда ја , да је лишим тражене жртве ? Јер полако схватам . Знам да тражи онолико колико и пружа . Одувијек са мишљу да се потпуно ново , не може ни свим егзистирајућим силама докучити , загонетно се појави са новим разлогом . Често са сврхом . Некад само изблиједи , при смјени краткоживећих клонова .
А жута се , у дубини увијек може назрети . Као живот , сврха и знак за предстојеће .
КОМЕ ЋЕ ПРОМЈЕНЕ
Ваљда и не знамо . Само прижељкујемо стапање неочекиваности са одавно одбаченим очекивањима , још откако смо постали саучесници непобитне чињенице да је сад све што може бити исправљено . А само рjешење , у одсуству корака које морамо да савладамо , остаће неко вријеме у знаку безначаја . Пробудићу и страх , крајње је вријеме за обрачун .
Морам извући промјену , док прилика шири руке и предаје ми потпуну власт над новим . Над потпуно новим , са осигурано дужим вијеком од старог . Донијеће , првим утиском , закључујем , утјеху . А континуитетом , можда и срећу . Не присилну . Не умишљену . Ону која се не да спознати без масовних напора различитих усмјерења .
Одувијек слушам , слушамо исти глас сумње . Често је тих , готово да не постоји . И врати се , сваки пут када у њега поставимо много више него што треба да буде . Може се утишати , само прво да пригушимо себе . И да се ослободим сјете . У потпуности , плашим се , то никад нећу моћи . Лакше ми
16