С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
највећу захвалност која се може замислити: У погачу ћу љубав твоју умесити / као жртву Господу / што ме је у твојем гнезду излегао.
„ Суштина“ пулсира, бори се, нема мира у целој збирци, све је у покрету. Код Кристине Павловић Рајић јасно се очитују ти титраји, јер пролазимо у њеним песмама пут од светлоплавог мира воде и неба и поимања да смо једно са природом, до рушења свега човечанског у болу и ударцима песме „ Не било ме“, где као у разбрајалици брзо и јако пролазе тешке речи, као контраст дугим изразима и миру песме „ Ништа не мора“. И запамтимо оно најважније: Човек је сам слободан, ни на шта приморан – као упутство за употребу живота који нам је дат, да идемо лагано, да се башкаримо у лепим тренуцима и учимо из тешких.
И док нас је лето опустило и отворило, зима нас затвара. Како каже Жељка Аврић у „ Жељи“, стижу нам празници / време жеља доба самоће... Пожелите нежност, ћутање и сунце – а певајте срцем... да не ризикујемо са оштрим и тешким речима, да пожелимо једни другима савршено усклађене дистихе, ведре терцине, блиставо обгрљене катрене...
А ја да пожелим од вас, песника, понеку разиграну ведру песму, као када се прескачу ивањске ватре, да гори од храбрости и лудости, да у нама покрене магију света. Пишите радосно, да не мислим понекад како сте уверени да само туга може дати снажну слику, уверите ме у супротно, будите револуционарни у радости, за то је данас потребна храброст, пошто смо се свели на апатију и малодушност.
Одавно песме више не мерим по стиху, рими и строфи, него само по ритму. Некада ми је тај ритам познат и присан и одмах ми душа заигра по њему, а некада морам дуже да га ослушкујем да бисмо се разумели. Сваки плес је драгоцен, на радост песника и наше ново сазнање, знање и препознавање.
Чувајмо и чујмо песнике!
14