С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
повезивању и разумевању спас, у налажењу и задржавању оних који су нам слични и којима се наша душа радује.
Ја сам од песника научила да будем храбрија, да се не бојим да покажем и искажем своје мисли, да ми се неће ништа страшно десити ако покажем каква сам уистину. Ако ослободите своје емоције наћи ћете мир, макар на кратко, до следећег искуства. Говорите једни другима: волим, љут сам, страхујем, стидим се, желим – боље ћемо се разумети. Песници су миритељи, ослободитељи, људи који се челиче пролазећи кроз лед и ватру, они страдају и за себе и за нас, али ми то не видимо тако, већ их углавном доживљавамо као тешке и превише емотивне индивидуалце.
У поезији су често скрушени, тужни, а на јави пред нама горди, поносни, уздигнутих глава, још да их не открива немир и жар у очима, наглост у покрету, увек између туге и поноса, између ја немам и ја морам. Наљуте ме хиљаду пута, дечијих душа и отприлике исте мере стрпљења, нетолерантни, не трпе критику, али не зато што мисле да су увек у праву, него некако детињасто, жао им је што се са њима не слажете, што не разумете.
Управо на песнике ме је асоцирала и дечија песма „ Падалица“ Јелене Глишић: Једна звијезда неопрезна / мира нема дању, ноћу, / на критике и придике / одговара – е баш хоћу!
Иза те хладне сујете и оштрог ината је жеља за допадањем, огромна потреба за љубављу, колико оном дубоком и свечовечанском толико и оном што је на другој страни ове приче- телесном, физичком, која је у њиховом доживљају такође бурна, на граници разума и издржљивости, врх који земаљски човек може поднети а да се не расточи. Без тебе сам нико. Дим који се расплињује..., како каже Радмила Милојевић у Ватрама љубави.... Предали смо своје луде душе ватри / Сјај магијски...
Песнички свет почива на неким другим параметрима, магији стварања, чаролији додира, далеким видицима, најмрачнијим дубинама и најплаветнијим висинама, а опет,
12