Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 114
Суштина поетике | часопис за књижевност
„Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за
часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања
и мољакања... О Гробе, свети, мученички, слатки Гробе, из
којег једаред у години силази печат ћутања на увек несита
срца и увек несита уста људска!“
Записивала је Молитве у Топчидерској цркви, такорећи
поетском мишљу, које јасно говоре о њој и њеној самосвести.
Друга молитва, од написаних 10, говори о њеном раду и
самоодрицању, скромности и сиротовању:
„Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи
ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све
способности и сав рад робијашки сталан и једнолик , не
преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе,
Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности
људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање
да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу
моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно
и узладно чиним покушаје да стигем и до прага достизања. Но
немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то
је данас крај моје молитвице.“
У десетој, последњој молитви обраћа се Богу молбом:
„..да будем у простору у којем нема ничега од живота
земаљског... Да уђем у духовну своју судбину потпуно и
престанем бити оно за што важим у животу“ – желећи да у
последњем часу ишчезне у Богу.
Њен рад био је често исцрпљујући, али од почетка до
краја остала је доследна себи, вансеријска појава и једна од
најумнијих жена која је стварала у српској књижевности и
култури.
„Свака духовност захтева огромну унутрашњу
дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва...
Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по
неком строгом монашком типику.“ (Исидора Секулић – О
ауторитету највиших моћи)
114