С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ширином мисли и писала без граница о филозовији живота, о уметности, језику, историји. Као мото свог делања записала је у „ Ауторитету највиших моћи“ једну мисао, која је оправдавала њен начин рада:
„ Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство.“
Није писала мемоаре, али свако дело осликава њену унутрашњост. Елиминација међу вршњацима, губитак браће, мајке и оца, инспирисали су је да напише приповетке и објави их 1913. године под називом Сапутници. Приповетка Буре је аутобиографска, у којој је главни лик усамљена девојчица и њен доживљај света, која супротставља своју унутрашњост незадовољавајућој спољашњој реалности. Маштала је о морима, глечерима, пространствима. У том бурету стварала је бескрајан свет, баш као и списатељица у својој самоћи, која је већ као дете схватила да све има почетак и крај, живот своју пролазност. Говорила је: „ Живот је синтеза живљења и пролажења... Ко не мисли о пролазности, не мисли ни о животу. С разапетим једрима и крилима се одлази. С пуном чашом живота у руци се пролази.“
Исти пориви и чести одласци на братов, а касније и очев гроб били су јој инспирација за писање приповедака сабраних у збирци Хроника паланачког гробља. Дакле, и ова збирка је огледало њеног детињства и спознаје о пролазности. Места описана у свакој приповеци су јој позната, амбијенти у којима је провела своје младе дане описала је у тим причама. Свака од њих почиње и завршава се описом гробља, а ликови, снажни у младости, бивају самлевени жрвњем живота.
Књижевни живот Исидоре Секулић није тешко пратити, али у приватном животу била је тајанствена утолико пре што је била затворена према спољашњем свету. Душу је хранила самоћом и тушином у којој је стварала. Због таквог понашања имала је и надимак „ Апостолка самоће“. Писала је записе, писма, белешке, међу којима је записала и своје поимање ћутања:
112