С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
није чудно, јер је Вацлав устао у пет сати, и организму је било потребно одмора. Међутим, у гостима је Аљина, коју је он толико дуго чекао... И спавати? За њега, као за мушкарца то ће бити срамота. Срамота и крај!
„ Идем да се истуширам хладном водом“, рекао је Вацлав, пољубио Аљину и, зграбивши женин баде – мантил, успео је само да направи корак, кад се затресло звоно. Упорно, први, други... На врховима прстију, мало – помало дишући, Вацлав је опрезно, не паливши светло, пришао вратима и погледао кроз шпијунку. Осетио је, како су жмарци од страха побегли под кожу, и захвалио је Богу за то, што је успео да стави кључ у браву.
Пред вратима је стајала жена и, накрививши главу уназад, некоме је говорила: „ Он ми је такав, када заспи, можеш из топа пуцати. Још навика да оставља кључ у брави. Ништа, сад ћу да га пробудим. Не, он ми скоро да не пије...“
Опет бучно и непријатно, као ножем по срцу, дуго звоно. Вацлав се није сећао како је ускочио у собу, зграбио Аљину за руку и довукао је до балкона. „ Невоља!... Жена!... Брже!...“ Он је говорио и чинило се, његов шапат се чује тамо иза врата, где је стајала жена, методично стискајући дугме звона. „ Брже, брже...“ „ Али ово је трећи спрат, сломићу врат“, навукавши на себе хаљину, сва дрхтећи, рекла је Аљина. Њено лице је постало бело и некако тање, очи су биле препуне страха.
Вацлав је узео два чаршава, поцепао их на траке и завезао. Направио је дугачки конопац. Један крај је омотао око танког струка Аљине, други – привезао за ограду балкона. „ Спуштај се или ће она сада врата развалити... Брже...“ „ Бојим се.“ „ Не бој се... Није ништа страшно. Веома је ниско.“ Гурнуо ју је ка балкону, покупио са стола све трагове, које би сведочиле о доласку туђе жене у собу и, зевајући, као да се тек пробудио, пошао је да откључа врата.
104