С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
да се састаје први пут са Аљином. Три године су прошле од њиховог упознавања, за бригу, чини се, нема разлога. Међутим, он је чека као двадесетогодишњи момак.
Време је пролазило, Аљине није било. Расположење је почело да се квари и Вацлав је решио: још пола сата и поћи ће код Марине, са којом се упознао летос на службеном путу. Он неће протраћити ово вече, слободно вече, без жене и деце. Марина је била сама, неудата и у свако доба му је била рада. У њеном фрижидеру увек је имало шта да се поједе и попије. Још двадесет минута и он више неће чекати...
Вацлав је отворио врата скоро истовремено, како је чуо звоно. Аљина, поцрвенела, у белој сукњи, само што није пала од неочекиваног отварања врата. Чим је окренуо кључ, Вацлав ју је обухватио својим снажним рукама, притиснуо јако уза себе и почео да љуби. Била је тако укусна, мирисала је на пролеће и, ваљда, на бели јоргован. Њене очи су блистале, као зелено стакло. Усне су биле вреле, сочне. Није било могуће испустити је из руку, престати љубити.
Њему је било просто прелепо. Њушио ју је као пас, фрктао, облизивао језиком врат. Цео свет је, чини се, био у њој.
„ Доста, доста“, смејала се Аљина, „ хоћу да једем. О, какав сто! Ти си мене скроз заборавио...“
„ Нисам заборавио... Много те волим... Туговао сам за тобом...“ „ Почео си да тугујеш чим је жена отпутовала?..“ „ Зашто тако говориш?... Баш сам туговао за тобом... Баш сам туговао...“
Почели су да једу негде кроз пола сата, а до тада смејући се од радости што виде једно друго, необично срећни заборавили су на све на свету. Њима је било добро на поду, после на кревету. Чинило се, ничега нема, осим ове мале собе са старим, олињалим линолеумом, пожутелим тапетама и црно – белим телевизором „ Њеман“, којег Вацлав није хтео да мења за телевизор у боји, јер је био успомена из детињства. И
102