С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
великим плавим очима на пола лица. Она је знала за однос мајке са Вацлавом и била је задовољна тиме, јер није волела очуха.
„ Не ваља ово, не ваља, бојим се. Не ваља што Светка зна за нас... Ја сам мислила да ће све остати међу нама“, повремено је шапутала Аљина, када су они, стиснувши се једно до другог, лежали у кревету. Најчешће је то било у њеном стану. Да узму одвојени стан, није било новца. Вацлавова жена и деца су ретко некуда одлазили. И коначно су отишли, чак на две недеље. Он и Аљина су добили велики поклон...
Понекад је хтео да је заборави, као да је није ни било. Међутим... Ни са једном женом он се није састајао тако дуго. Упознају се, проведу заједно недељу – две, и до виђења. Чему проблеми када може и без њих? Он јој ништа није био дужан, такође ни она њему. То је као празник, а празник није сваког дана, већ само посебног. Празник је као сунашце, а потом долазе облаци, који споро пливају, заклањајући небо. И ево, празник са Аљином се нешто затегао, одужио. Није само једном помислио да окрене леђа њиховим односима, да се разиђу. Али пролазило је време, и изнова је он телефонирао Аљини, давао јој комплименте, лупао главу, а она је трчала на састанак са њим, није могла да одбије.
Недалеко од куће, Вацлав је пошао у супермаркет и, помисливши како је фрижидер празан,- жена је скоро све понела са собом, напаковавши пртљажник аутомобила,- купио је велики пакет посластица: месо, грожђе, шампањац, црно вино, конзерву икре, димљену скушу, шпански ситни парадајз. Сто је постао леп и богат. На средину стола је ставио букет жутих ружа, које је највише волела Аљина. Они се нису видели више од два месеца и Вацлав је желео да њихов сусрет буде као прави празник. Не треба да журе, обазиру се са стране, бојећи се да ће их неко од познатих људи видети. И, уопште, он Аљину скоро да воли... Па, не тако, као жену, другачије, али... Његову душу затеже њена, привлачи је к себи... И тада он заборавља све на свету – уопште, тада, осим
100