Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 8

Суштина поетике | часопис за књижевност
броју њихов глас надвладао: Пишеш изван великих теорија
поетике/ кад угасиш титрај свих презира у души...
Изван књижевних теорија, а опет свака са својом
теоријом, о животу, песништву, начину схватања и
доживљавања своје и колективне стварности. И како Милица
даље мудро примећује - права песма се рађа тек када је душа
чиста, ослобођена, смирена и помирена, и са добрим и са
лошим.
Сваки текст открива свога аутора. Писати значи бити
екстровертан, свесно се изложити погледима, представити
своја уверења и осећања и храбро испред њих стати и чувати
их како би заштитили себе. Песникиње Суштине дубоко су
свесне да је све оно што им се догодило не без разлога и да је
дало колико њиховој личности толико и њиховој поезији
једну са свим нову димензију. Занимљиво је пратити како се
то очитује код младих поетеса, а како код зрелих чаробница
речи. Зрело доба доноси песништву снагу једноставности,
речи су снажне, реч је жива и без стилских фигура, јер стиже
право из језгра проживљености и искуства. Уз ту снагу
зрелост допушта себи и наивност, слабост, грешку, јер зна да
је све то живот. Допушта слободу да живи и да се изрази. И
тако у зрелој песникињи видимо да живи једна девојачка
душа, нежна и крхка, са великим искуством које ипак у њој
није уништило наду, и зна да ће живети и поред боли и
разочарења.
Тако нам четири песме Бранкице Вељковић доносе
атмосферу благе плавичасте измаглице, миришу на јесен,
кишу, али и на дивну, топлу душу, која чезне, пати, крије, али
се и суочава. Непогрешиво бира слику да дочара снагу чежње
(Чежња), која има црвени кишобран/ од кога на длановима/
остају црвени вулкани. Као врели печат они се залепе за срце
и не можеш их више померити. Осећај чежње дочаран у пуној
снази, бојом, топлотом, снагом, а без побуне, са прихватањем.
Не знамо да ли је била тога свесна у равни значења и звучања,
али Бранкица је у песми Туга последњим речима стихова
8