Три песме | Коста Косовац
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Три песме | Коста Косовац
* * *
Ковачи судбине опет се славе Мали Богови без крштења Руке су им од млека бело-плаве А главе од хлеба брашњаве и старе
Народ је магаре и њима не треба Поезија душе и речи заљубљеног Олако назвали би нас издајницима И заклали белим папиром
Прекрстили су слова светом водом Мртви језици у нама су и даље Кад причамо заудара све пепелом А они што слушају немају ни уха , ни главе
Оловке се пуне оловом А на књиге ставиће бронзане браве .
⪤
* * *
Топле ће нам очи гасити ветрови плави Цело друштво биће за нас шака јада На ране ће ми девојчурак цвет да стави А зима ће да траје све до краја маја
Господин и шешир и даље биће сами Корак са сенком нервозно корача Сви излази биће у нашој глави А спољашност наша огледало плача
73