Број 46/47 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 31

Суштина поетике | часопис за књижевност
ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ

У школском се дворишту
јутрос граја дигла,
кад сам сва у журби
ја пред школу стигла.

Сви су се смијали
на сав божји глас,
држ’о се за стомак
и домарев пас.

Како се догодило –
то не знам ни сама,
али сам у кућним
дошла папучама.

Мора да су криве
фризура и шнале
што су ми код куће
ципеле остале.

Ма, нећу да плачем –
коме то још прија,
када сви се смију –
смијаћу се и ја.

(Из збирке песама Вјетрић несташко)
31