С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Кристина Јанковић | НОЋ БЕЗ ЈУТРА
У ноћи без јутра вриснух твоје име Док мутна ме сета мори без престанка Лагала те нисам, несаницо пиј ме Нестани без трага с уснама од санка
Ех, зар љубав то је која гуши, гребе И под грло ставља опрљке од ватре Твој смех затрепери кô да пени, греје Прстима пуцкеташ кô дим од шалитре.
Шарено ме мијеш, руке грејеш ледом У пределу срца кукавица куца Отрг ' о си боје, бацио под гредом Да не види нико шта кô стакло пуца.
А то ја сам само, срж чемером бије Што у освит зоре ромори кô киша Осврни се и ти, не дај да те пије Та освета блага ко с ратног попришта.
Шта сам? Више нисам она коју знаш Од мога се ока паучина свила Ако Бога познаш, знаћеш да опрашташ Ето душо драга, то сам ти ја снила.
18