С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
емотивном плану. Песникиња јасно чује трептаје душе која дубоко осећа и промишља своје, али и туђе емотивне узлете и падове. Враћа нам веру у додир душа, подсећа да и у једном сасвим иманентном, ефемерном свету, има наде и снаге за љубав. Оваква младалачка поезија чисти нас од талога искуства које уме да донесе много тежине, превише очекивања, а тиме и разочарења, па је добро подсетити се лакоће и незахтевности младости: Једино шта сам знао / Било је / Да бих читавог живота / Могао да те гледам / Тако далеку и недодирљиву.
Исти мотив воза, тако разуђен и никада довољно искоришћен у књижевности, увек богат, јасан, пун смисла и сазвучја, имамо код Јоване Ружичић, у песми На перону. Воз као место за љубав, упознавање, одлажење, поздрављање, опраштање, долажење, безброј реминисценција и слика доноси. У такву песничку атмосферу Јована смешта своје искуство, видећи у доласку и проласку возова малу наду да ће, упркос разликама, ишчекивање бити вредно труда. Свесна да то није ништа ново, да истим возовима иду многи слични њима, али опет, само ми живимо свој живот, свако својим интензитетом и дубином воли, нада се, ишчекује.
Храброст и у највећој патњи, тако својствена младости, прточена је у дивну мелодичну песму Милице Шојић Валцер са собом. У ритму ове игре, кратком окретном строфом, грациозна и поносна, суочава се са губитком. Споља насмејана, срећна, нико не види да је у њој срце распукло. У белој хаљини, као невеста, игра са ваздухом и не жели да стане, јер ако стане престаће да сања. Веома лепа и свежа песничка слика, јасна, лако замислива, одлично дочарана атмосфера. Интересантно, што је више пута прочитате јасније ћете у мислима чути звуке валцера и осетити борбу живота и губитка у младој души.
Љубавна игра као тема Заноса Милене Ћировић доноси једну другачију мелодичност, скоро старог песничког кова, а са новоослобођеном снагом. Жена природа, уроњена у росу,
11