⪤
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
СВЕТИ ЧАСИ
Човек трпи и подноси свакојаке страсти: Свагда мален, с’ силном вољом, а свагда без власти.
Али има( ко би реко?) жизни магновења, Гди сам не зна какова је човек покољења.
Божијега? Бози сами с неба силазаху, С људма неке пробављати часе миловаху.
Дуси живе половином, без видими уди, Но ми с душом и са т’ јелом цјеливамо, људи.
Часи свети! Да се човек свега добра лиши, У вами су јоште пред њим исполини миши;
Стогодишње сплаћујете у једном дну труде, Стогодишњим прекосити тад висите груде!
Само љета, и с овима нек’ је мени здравје, Земља ми је подножије, а небо возглавје. Нек’ с’ у бездну безчувствену, ко мрзи, углуби,
То с’ у часи, да не шапћем, каде човек – љуби!
жизн – живот видими – видљив исполин – оријаш, див сплаћујете – спајати, збијати углуби – уживи
⪤
ПРИЈАТЕЉСТВО
Се што добро, што ли красно свуда међу људма, Нежел’ жити браћи скупа с љубве пуним грудма!
Житеиске скорби тару б’ једна нама чувства, Шта би било, да нам није искренога дружства?
Пријатељство, искрености благородно чадо, Стегнуло је њежном свезом дружествено стадо:
И друг другу све теготе носити помажу,
41