С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
штампарије, у којој касније издаје своја значајна дела. Говорио је неколико језика а бавио се превођењем са француског, немачког и италијанског језика.
Павле Соларић се 1804. када избија устанак у Србији активно укључио у прикупљање новчаних средстава за устанике код богатих сународника, трговаца у Трсту и Венецији.
Исте године( 1804) издаје своје дело из географије Ново гражданско земљописаније, уз које је штампао Земљеписник који предстваља први комплетан географски атлас код Срба, и Кључић у моје Земљеписаније раздељено у две књиге – прва обрађује Европу, друга Азију, Африку, Америку и Полинезију( ово дело је прерада дела немачког географа Адама Кристијана Гаспарија из 1801). Ово троделно издање је имало велики одјек у српском друштву и култури и утемељује географију и картографију као науку код Срба.
Међу многобројним и значајним делима су такође: Улогума человјечанског( 1809), Поменик книжески( 1810), Буквар славенски триазбучни( 1812), Златнаја књижица( 1813), Мезимац( 1818), Римљани славеноствовавши( 1818) које је посвећено лорду Гилфорду којег је 1816. подучавао српском језику и с којим је путовао Средоземљем.
Због негативног става о његовој поезији од стране Јована Скерлића овај умни и даровити прегалац бива заборављен и непознат широј читалачкој публици. Међу критичарима је био гласан и књижевни историчар Јован Деретић, а Мирослав Пантић и поред критичког става пише да Соларић успева да излучи комаде правог бисера. Тек крајем двадесетог века песме су му објављене у збирци Гозба( 1999) коју је приредио Здравко Крстановић, а Милорад Павић му посвећује заслужену пажњу. Сместио га је у предромантизам тумачећи га у оновременом српском и европском књижевном контексту. Антологичар Младен Лесковац је осам његових песама уврстио у друго издање своје Антологијu старије српске поезије( 1964), а Раца
36