Број 44/45 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 27

Суштина поетике | часопис за књижевност
(Не)завршене приче | Сенка Војиновић
Слободан си! Слободан си! Он те чека!
Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита
Зашто ми стално долазиш на сан? Зашто? Нисмо се
нарочито дружиле, нисмо биле посебно блиске, немамо пуно
заједничких успомена нити било чега што нас је спајало. Па
ипак... Шта је то што ме, након толико времена, чини ближом
теби него људима са којима ходам по истој земљи, удишем
исти ваздух и живим у истом времену? Живим... У томе је
кључ. Вероватно је одсуство стварног живота баш то што нас
је чудновато везало, то јест мене за тебе. Знам, ниси ти крива,
ниси ти ни дух, ни демон, нити каква нечиста сила, и не
прогањаш ти мене, већ је све обрнуто. Ја сам та која прогања,
која нема мира, која не може да се ослободи духова, већ их
призива, скупља и претвара у њих оне који то нису никад
били. А не прође ни дан да се не запитам зашто је мени
поклоњено бар ових двадесет година које си ти, не својом
вољом, пропустила. И како би изгледале да су твоје, а не моје.
Сигурно би биле много шареније. Ја сам белина. И празнина.
Скоро да те се више и не сећам. Али у сну те одлично
препознам. И знам да је ту, преда мном, сваки детаљ твојих
руку, усана и очију. А била си прилично лепа. Свесна своје
лепоте, али добродушна. Можда помало и наивна. Данас
немогућа комбинација. И толико жељна да се допаднеш, као и
сви уосталом. Мада је код тебе та жеља прелазила у истински
нагон да помажеш другима. Тако те ја памтим. Без
идеализације коју нужно доноси копрена времена. И „коме ја
ово пишем?“, како се својевремено питао Црњански у свом
Дневнику о Чарнојевићу. Свакако не „свом сину, бледом и
напаћеном“, макар и потенцијалном. Себи ваљда пишем.
27