С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
„ Ја сам само у пролазу, а ви дивно певате. Како можете да смишљате стихове у тренутку?“, полако се приближавао свирачу.
„ Све у животу је плод тренутка, ма колико планирали“, одговорио је пајадор Фагундес.
„ Ја никада не планирам, и овде сам случајно“, странац је слегао раменима, као да му је свеједно што је баш у том граду.
„ Ништа није случајно. Је л ' има у вашој земљи, а не желим да знам која је, је л ' има уличних свирача?“
„ Има, али они напамет уче стихове, или певају туђе песме“, одговорио је, окренувши се око себе. Гужва је нестала и он и пајадор Фагундес су били потпуно сами. Само се у даљини повремено оглашавао брод. У немом лету птице су секле ниске облаке.
„ Чудно. Мора да су они преспавали све своје тренутке“, тужно је рекао певач, пакујући своју гитару. Склонио је лимено буре и кренуо ка луци, где су се надјачавале птице и бродови. Странац га је посматрао како одлази. Ниједном се није окренуо.
Стајао је под мостом још неко време, а онда пошао хотелу решен да следећим летом оде из Аргентине. Вратио се у свој град који се ни по чему није разликовао од других градова на свету. Високе зграде које узнемиравају небо и несносна бука која гута уплашени мир. Понеки мост, али под мостом нема пајадора. Једном је срео уличног свирача. Седео је на градском тргу поред фонтане и певао окупљеним људима. Повремено би му се придружиле птице, крештале су и махале крилима.
„ Је л ' можеш да певаш тако да у тренутку измишљаш стихове?“, пришао је певачу.
„ Па... не иде то тако, тешко је“, одговорио му је збуњени младић.
„ Није, само мораш да сакупиш сву тишину града у себе и да певаш из душе. Обавезно мораш да затвориш очи, Видео
24