Пајадор | Јелена Цветковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Пајадор | Јелена Цветковић
КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА
Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао. Град у који ће отићи изабрао је случајно, затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу. Није размишљао о свом „ избору“, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес. Одатле ће већ некако стићи до Росарија. Кажу да је то велики град, лако је изгубити се, али он није размишљао о томе. Треба испоштовати оно што оловка каже.
Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале, није знао које, а није ни желео да зна. Увек је уживао у неизвесности, волео је да га изненади неочекивани сусрет, непланирани пут, нагли преокрет у редоследу догађања. Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим, и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела. Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida. Очекивао је топлији дочек, уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао.
Сутрадан је кренуо у обилазак града. Дуге улице, високе зграде, светлеће рекламе и бука којој се није надао. Аргентина је земља танга, мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине, и да ће сетна музика виолине, хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала. Разочарао се, град је био као онај из којег је допутовао. Сивило и одсуство духа. Редови пред радњама, чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине.
Кренуо је ка луци. Росарио лежи на реци Парани, читао је о њој, о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке. Уживаће у погледу на реку, можда угледати коју птицу, било шта што не подсећа на
22