Пајадор | Јелена Цветковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Пајадор | Јелена Цветковић
КАКО ЈЕ СТРАНАЦ УПОЗНАО ПАЈАДОРА
Путовање у Аргентину је нешто што је дуго планирао . Град у који ће отићи изабрао је случајно , затворио је очи и насумично спустио оловку на мапу . Није размишљао о свом „ избору “, већ је спаковао кофере и већ наредног дана сео у авион за Буенос Ајрес . Одатле ће већ некако стићи до Росарија . Кажу да је то велики град , лако је изгубити се , али он није размишљао о томе . Треба испоштовати оно што оловка каже .
Сместио се у неком хотелу крај велике катедрале , није знао које , а није ни желео да зна . Увек је уживао у неизвесности , волео је да га изненади неочекивани сусрет , непланирани пут , нагли преокрет у редоследу догађања . Зато је одмахнуо руком видевши велелепно здање пред њим , и знатижељно је спустио ногу на знак који је лежао испред хотела . Крупним црвеним словима писало је ‒ bienvenida . Очекивао је топлији дочек , уместо тога добио је кључеве собе од портира који га поштено није ни погледао .
Сутрадан је кренуо у обилазак града . Дуге улице , високе зграде , светлеће рекламе и бука којој се није надао . Аргентина је земља танга , мислио је да ће на сваком кораку видети жене обучене у црне и црвене хаљине , и да ће сетна музика виолине , хармонике и клавира допирати из сваког иоле завученог локала . Разочарао се , град је био као онај из којег је допутовао . Сивило и одсуство духа . Редови пред радњама , чекање на семафорима и зујање у глави која вапи за кутком тишине .
Кренуо је ка луци . Росарио лежи на реци Парани , читао је о њој , о огромним бродовима који свакога дана допловљавају и испловљавају из луке . Уживаће у погледу на реку , можда угледати коју птицу , било шта што не подсећа на
22