У ретровизору | Марија Брковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
У ретровизору | Марија Брковић
МАЈСТОРИ И МАЈСТОРИЈЕ РАНКА ПАВЛОВИЋА( Објављено у Суштини поетике број 42 / 43)
Пратећи традицију српске лирске прозе, чије су темеље поставили Исидора Секулић, Иво Андрић и Милош Црњански, закључује се да је до данас овај жанр показао виталност, одолевајући различитим временима и књижевним модама. На литерарном хоризонту своју књижевну тематизацију све чешће добијају прозаични, банални и банализовани предмети и доживљаји. Насупрот томе, Мајстори и мајсторије јесу пастиш полузаборављених занимања у којима писац Ранко Павловић сугерише ону вечну, елементарну тајну човековог бивствовања – укорењеност у природи и неумитну повезаност са њом. Давно је исту тајну Момчило Настасијевић изразио мишљу да дубоко укорењеном стаблу и не треба калемљење: чим из веће дубине потичу сокови, тим ће се племенитије плод заметнути.
Град има свој убрзани али и дисхармонични ритам. Ликови ових мајстора( кројач, ковач, кровопокривач, млинар, пекар, вретенар) изгнани су из урбаног живота. Њихове мајсторије спасавају их од нестајања, баш као и прича где бораве.
Мистификујући садашњи тренутак, речи проносе магичне тајне прастановника: женска песма је свемоћна да буди јутро и птице, док дјечији кикот с мирисом цвијећа надомешћује пекарски квасац. Симболички, реч је прапочетак сваког посла, појачивач живота, исцелитељка, хранитељка. Случајно или не, али управо ковач уметнички транспарентно илуструје путању једне речи, све њене алотропе и ангажовања: Када му неко донесе какву алатку да је поправи, ковач прво из уста истисне ријеч и баци је у жар. Мијехом разгори ватру да се ријеч загрије до усијања. Онда је
130