С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Коринт, Алберт Ернштајн, Карл Штернхајм и својим раним делима Франц Кафка( проза).
Управо су припадници ове генерације указивали на потребу за обновом ја субјекта и тематизацијом његове конфликтне, подвојене унутрашњости. Појединац, односно индивидуа, сматрају експресионисти, треба да се ангажује и на обнови властитог етоса. Појединац развија апстрактну тежњу за обједињавањем братства свих људи. То може да оствари једино преображени и прочишћени Нови Човек, који у јединству са колективом види своју историјску улогу и посланство. Експресионисти не желе да имитирају тј. подражавају, они желе да доживе свет примарно, непосредно и непатворено, препадом на сва чула, желећи да својим делом подаре визију тоталитета и интегралности. У том смислу, они настоје да продру до суштине ствари, што се постиже процесима апстраховања, редукције и формализације на битне елементе свести, који се потом слободном игром фантазије прерађују и комбинују у уметниковом уму, настојећи да добију што зачуднију форму или облик. Смисао тог дубинског продора( што је инспирисано филозофијом Е. Хусерла и поменутим текстом В. Кандинског) јесте у томе да се субјект стопи са вечношћу, али на основу властитог, непоновљивог егзистенцијалног доживљаја реалности. Тако Казимир Едшмид у свом познатом програмском напису Песнички експресионизам( 1918) истиче: Ми морамо створити стварност. Смисао предмета мора бити производ потресног доживљаја... Тако целокупни простор експресионистичког уметника постаје визија. Он не гледа, он контемплира. Он не описује, он доживљава. Он не репродукује, он обликује. Он не узима, он трага. Креација те нове душевне и духовне стварности постиже се, међутим, битно другачијом књижевном техником од оне коју су примењивали импресионисти и реалисти.
81