С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Сматрамо да је приређивач исправно поступио, јер дотични текстови лакше ће овако бити прочитани него да су објављени у засебној књизи, која би као таква могла код шире публике изазвати предрасуде чим буде одштампана. Једно је да на књизи буде потписана Светлана Велмар-Јанковић, а друго би било да на насловној страни стоји име Владимира Велмар-Јанковића, човека који је као сарадник окупатора осуђен на смрт у одсуству од стране комунистичке власти. Ко зна каква би тада била реакција јавности или бар већег дела јавности. Можда би потенцијална Велмарова књига прошла и незапажено, можда не би ни била осуђена као неофашистички чин( подсећамо, Библиотека града Београда је још 1991. објавила Велмарову књигу Поглед с Калемегдана), али ваља имати на уму да се имена оних људи које су Марко Ристић и Радомир Константиновић својевремено означили као фашисте и нацисте( а Велмарово име је ту било редовно помињано) још увек без приговора повезују не само са генералом Миланом Недићем и његовом квислиншком владом, него и са нацистичким логорима – као да за то нису криви немачки окупатори, него првенствено писци који су током окупације писали чисто књижевне чланке за Ново време или објављивали радове у Српској књижевној задрузи.( Ако су сами комунисти могли, за време своје неприкосновене власти, ублажити суд о Милошу Црњанском, Сими Пандуровићу и Жанки Стокић, нема разлога да преко Велмаровог имена и даље стоји једнострани жиг квислинштва.)
Добро је што су дотични Велмарови списи сада доступни јавности, јер у њима, то треба нагласити, има идеја које би чак и данашњим политичарима могле бити од користи. Наравно, стари писац и политичар све је то гледао из свог угла, њему је можда било лако да из Шпаније, па још са извесне временске дистанце, јасно указује на све проблеме који су довели до слома Југославије и пораза националне идеје код Срба, али и данас стоји оно питање око кога су се
74