С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дуго гледала излазак сунца. Одлука је сазревала а снажна потреба у њој је преломила шта тачно треба да уради. Обавила је јутарњу тоалету, пажљиво се обукла, нашминкала, намирисала, стала пред огледало и шкиљећи се посматрала. Насмешила се жени коју је видела. Дамо, убојито ти је оружје! Сад у поход! До победе!— салутирала је уз шеретски осмех и кренула.
Дуго је звонила. А шта ако није сам?— кратко је блеснула стрепња. Отворио је мамуран, разбарушене косе, само у доњем вешу.— Добро јутро, добри мој— тихо је зашумела гласом. Растрезнила га је слика жене распуштене немирне косе у тесној црвеној мини хаљини, зањиханог тела с рукама на боковима, и неке чудне магле у очима.
Зграбио је за рамена, увукао у стан и без речи су се сплеле две бестидне жеље, две праве природе кад падну маске.
— Осетио сам те овакву, у сјају тих језера, мој крине црвени, знао сам, знаооо— дахтао јој је на уво ослушкујући њен распукли захтевни глас, захтевајући и он још и још до вриска који им је осунчао дан.
Често су се виђали, волели једнако жестоко, и после три месеца слика је била завршена, слика жене прекривене веловима испод којих се назирало раскошно тело са лицем анђела и погледом ђаволице. Назвао је Крин испод велова. Дуго је гледао благо скупљених капака.
— Ово је једна од мојих најбољих слика, надрасла је и почетну замисао. Уловио сам тебе праву, то твоје нешто, нешто...
— Да, то сам ја кад сам с тобом, испунио си све моје жеље— мазно му је рекла. И још ћеш испуњавати— немо је блеснуло у мачкастим очима.
— Ти си мој анђео— наставила је шапутање љубећи га у очи, лице, усне, привијајући се уз њега мачје меко док му је дуго испијала, дражила врат, то је волео.
57