С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
тела није могла зауставити. Шапутањем јој је урањао у ум и ломио стид.
— Кажи, кажи...— надвијен над њом, развијеном на наранџастом прекривачу кревета, врелим дахом је захтевао и мехурићи стида су пуцали, ослобађали језик, распусност женке. Утроба јој је горела, речи су текле, тражила га је, извијала се према човеку којег је пре непун месец дана упознала. Ликовао је. Узео је нагло да је зајечала. Све је нестало из видокруга, ваздух је дрхтао, олуја је носила два тела која су се надјачавала у јарости жеље и бестидности тражења.
— Аххх...— зашумило јој је из грла у тренутку кад су звезде заиграле око ње.
Одвојио се нагло од малаксале жене, као да се ништа није догодило, оставио је као испијену чашу, пажљиво је погледао и потпуно го сео за штафелај. Покушала је да устане али је наредба пресекла.
— Не мичи се, сад си спремна— узео је палету и брзим покретима, мирно гледајући час у запрепаштену жену час у платно, почео сликати.
— Мислила сам... Ти...— осетила је пустош у себи, сузе су грунуле.
— Не устај, поновићемо— наредио је.— Хоћу тај израз лица да уловим. Чудесна си.
— На шта ти ја личим— сикнула је, скочила, дрхтавим рукама на брзину обукла хаљину, покупила своје ствари и јурнула из стана.— Хеј, смири се, срећооо— покушавао је задржати.— Нећууу доћи, нећууу, никад вишеее— вриштала је и изјурила из стана.— Доћи ћеш, срећо, стари сам ја вук— орио се раскалашени смех иза ње.
Како је дошла кући није знала. Истуширала се и скувала кафу да се смири. Шта ми би да се овако предам. Вреди ли слава оваквог понижења?— није могла разумети себе.— А
53