С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
даље. Мораш наставити да живиш без мене. Видећеш, биће тешко, али није немогуће. Временом, моје одсуство више неће бити тако болно. Желим да се сећаш свега лепог што смо проживели, а не да тугујеш и патиш за мном. Једини начин да то постигнеш јесте да дозволиш себи да поново волиш. Неку другу. Није лако препустити оног кога волиш некој другој, али она ће те усрећити, ја више то не могу да постигнем. Ово је мој опроштајни дар теби. Немој пропустити прилику да будеш вољен и волиш. Воли те заувек, Твоја Елоиза.
* * * После дуго времена, Амалија је поново седела на стенама гледајући залазак.— Чекала сам те— рекла је када јој се Елоиза придружила.— Знам.— Прошла су два месеца од прошлог сусрета. Однела сам писмо. Срела сам поново Доминика, сасвим сличајно. Видећу га поново— више је звучало као да тражи Елоизину дозволу, него као да је обавештава.
— Знам. Нас две смо повезане више него што можеш замислити. У трену када си оживела, ја сам умрла. Да ли сада разумеш?
— Желиш да кажеш да ништа није случајност?— упитала је збуњено.
— Амалија, имаш двадесет девет година. Твој живот је живот једног пустињака. Једино чему си се посветила јесте посао, избегаваш контакте са људим. Не умеш са људима. Немаш пријатеље и избегаваш да се зближиш са било киме. Не верујеш да постоји искрено пријатељство. Не допушташ никоме да те упозна, да ти се сувише приближи. Држиш људе на дистанци. Одбијаш да поверујеш да љубав постоји. Одбијаш да дозволиш да се заљубиш, да се неко заљуби у тебе
42