С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
беспомоћан да ми помогне, умрла сам на његовим рукама. Није престао да криви себе …
— Жао ми је— била је искрено изненађена. Желела је да помогне Елоизи, али није била сигурна да ће успети у томе.
— Морам му рећи да то није његова кривица. Морам му рећи да ћу га заувек волети.
Амалија је пришла писаћем столу и села. Узела је хартију и хемијску оловку.
— Написаћемо му писмо. Можда бих могла да пишем уместо тебе уз твоју помоћ.
Елоиза јој је пришла и нагнула јој се преко рамена. Размишљала је неколико тренутака, затим је дотакла Амалијину руку, те покушала да пише.
— Ово функционише!— рекла је одушевљено.— Пишеш мојим рукописом!
— Можда знам како да решимо твој проблем— рекла је са осмехом.
* * *
Следећи корак Амалијиног плана је био мало тежи. Подразумевао је одлазак у посету потпуном странцу и уверљиво лагање. Амалија није била добра у лагању, али је имала малу помоћ од своје пријатељице духа.
Представила се Доминику као Елоизина другарица из основне школе, објаснила му је да дуго времена нису биле у контакту, али да су се среле након Елоизиног и Доминиковог венчања и да су обновиле пријатељство. Пошто је Амалија наводно често путовала у иностранство, и у периоду када је Елоиза преминула била је на путовању, те је тек недавно сазнала за пријатељичину смрт. Дошла је да изрази саучешће поводом Елоизине смрти.
Испричала му је да је Елоиза једном присуствовала саобраћајној несрећи када је аутомобил прегазио пешака, те се бојала да ће и она умрети изненада без могућности да се опрости од вољених, па је написала писмо и дала га Амалији на чување.
40