С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ОПРОШТАЈНИ ДАР
Амалија је седела на стенама на плажи у близини старог напуштеног светионика и посматрала величанствен залазак сунца који је небо и море бојао у дивну нијансу роза боје, редак призор насупрот уобичајеним црвеним и пурпурним нијансама. Волела је да слуша звук таласа који запљускују стене и полако и неприметно, али неизбежно, кроз векове их мењају и обликују, налик животу који мења и обликује људски карактер.
Пријала јој је та самоћа у којој би се препуштала размишљањима или пак бегу од онога о чему није желела да размишља. О осећају да њеном животу нешто недостаје, циљ, сврха. Нешто што још увек не уме тачно да дефинише. Чињеници да време незаустављиво пролази и да се не може вратити уназад.
Није се изненадила када је осетила нечије присуство поред себе. Окренула се и угледала младу жену својих година како стоји поред ње. Није се зачудила зашто није чула њене кораке док јој је прилазила, одговор је био јасан. Била је дух.
Амалија је једне вечери доживела несрећу. Док се враћала кући ухватила ју је олуја, пљусак и снажан ветар, који је оборио велико стабло на њен аутомобил. Касније, у болници, док су се лекари борили за њен живот, умрла је. Прогласили су је мртвом. Двадест и три минута касније, чудом је поново оживела. Лекари нису могли да објасне шта се догодило, и месецима су је слали на разна испитивања да би утврдили да њена клиничка смрт није оставила трајне последице. Од тада је прошло једанаест месеци. Али, она је знала да је морала да плати цену свог повратка међу живе. Била је спона између два света, света живих и света духова.
— Здраво, Амалија. Ја сам Елоиза— рекла је седајући поред Амалије на стену.
— Здраво.
38