С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
бескрајно силно, нека хришћанска жица зазуја у њеним грудима:— Петрија! Иди спавај! Петрија ништа не рече. Баци подупирач и пође.— Петрија! Петрија претрну и стаде као укопана. О, Боже, гле нове сласти! Каке су мисли, куда се то носе?— Петрија, сестро, опрости ми! Женско срце одвугну, задрхта и расплину се:— Анока, душо, да ти је богом просто!— Петрија, сестро... Она је дохвати за руку, посади је поред себе, загрли је, и обе се заплакаше. Како слатко јецају— као сисанчад! Све ћути, ништа се под нагим богом не чује; само се њих две загрлиле, јецају и љубе се. Анока њу где стигне, Петрија њу у врат и у чело. И месец као да је надигао оне његове обрве.
— Петрија, срце моје, ја ћу да умрем! Ти ћеш ме, сестро, укопати! Метни ми доста босиока. Загризи и једну јабуку, па тури у сандук! Нико ме више не воли до тебе!— Чути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле!— Јок, јок, знам ја!— Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила? Ја бих пре умрла него што бих дала да ти неко рекне окорне речи! Опет обе јецају и загрле се.— А ђеда?— Деда је, душо, стар и добар. Иди ти само њему, сама тако, па да видиш!— Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем. Петрија јој метну руку на уста. Анока скиде руку и сави је себи око врата:— Ако умрем, немој ме по злу помињати! А сад иди молим те!
161