С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
покретом, за једним звуком, покличем, треском, па да наступи извјесно једва ишчекивано облакшање. Да неко негдје крикне – па макар ко и макар што – да кукуријекне пијетао или да зањаче магарац. Макар да снажно залупе нека врата или прасне неко стакло – ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!
***
Истина, такве изузетне физичке љепоте веома су ријетке. Као што су иначе ријетке велике надарености. Љепота тек нешто мало нижег реда већ није то исто. Оно већ није нешто потпуно, цјелокупно, само по себи довољно, нешто апсолутно и ничим условљено. Па зато одмах спада на онај нижи степен на коме је потребно да буде удружена с другим неким даровима, својствима, одликама, да с другим нечим стоји у односу и у међузависности, или чак да буде само одраз или вањски израз тог нечег другог. А кад те подударности и те интеграције нема, тад говоримо да је таква љепота само привидна, извањска, бесадржајна, или чак да је лажна. И тад на њу гледамо као на једно додуше неоспорно али више-мање индиферентно и незначајно својство – као на обећање које је изневјерило. Али није читаво питање у самом степену љепоте. Важна је и врста. Има физичких љепота које су лијепе некако из свог темеља, из подлоге, као што би казали ботаничари. То су, рекао бих, нужне љепоте, љепоте које су на силу морале да се роде такве: потекле од доброг соја, оне нису ни могле да испадну другачије. Сигурна, зајамчена љепота. Ако јој познајете извор, ако јој знате оца и мајку, врло добро схваћате да иначе није могло бити другачије. Има ли у породици петоро, шесторо браће и сестара, сви су одреда лијепи, стројни, успјели. То је серијска љепота, љепота у неограниченом броју примјерака. Добро одјевена војска. Љепота механичких одљевака. Има у њој нешто стабилно, непогрешиво, као у вожњи жељезницом. Но каткад зна да се јави и нешто неугодно, као клица досаде, у
131