С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Пловио је сам. То јој, ипак, није било чудно, више природно. На тренутак ју је преплавило усхићење од замисли како би заиста било дивно ући у ту лађу, отпловити незнано куд, под вођством снежнобелих широко развијених једара. Слушати шапат никад невиђених даљина. Заронити у модре дубине непознатих мора. Гледати румене заласке над страним хоризонтима. Или само стајати уз ограду палубе, поред овог чудног морнара, у ноћи, покривена небом прошараним светлуцавим звездама. Можда их једном и избројити. Сунцем опаљено лице јој се смешило и дозивало је погледом. Међутим, брод се није заустављао. Само је и даље лагано пловио близу обале. То ју је збуњивало. Очекивала је да ће у једном моменту бацити сидро, укотвити се, да ће морнар сићи, окупати се у хладу увале, осушити се на топлом шљунку, а онда је увести на свој једрењак. Уместо тога, морнар ју је и даље дозивао. Упитала га је како да приђе, кад се брод не зауставља. Одговорио јој је:
— Па мораћеш да допливаш до њега, да га стигнеш. Ја се никад не заустављам ни на једној обали, пловим око њих, и покаткад људи допливају до мене, укрцају се и праве ми друштво неко време.
То ју је још више збунило. Мало и љутило. И она је могла да каже: Ни ја се не мичем са своје шљунчане плаже, ако желиш да се дружиш са мном, мораш да сиђеш и дођеш до мене. Па ипак, мамила ју је и даље голицава жеља да заплива, стигне и освоји тај брод слободе. Спречавао ју је њен урођени опрез. И страх. На крају крајева, шта она зна о овом броду и његовом морнару? Види их први пут у животу. Можда и последњи. Не улази се тек тако на непознате бродове и креће у неизвесне пловидбе. То је просто— лудо. Махнула му је руком у знак поздрава и пожелела лепо дуго лето и мирно море. Морнар је променио правац и отпловио даље.
Наредних дана, међутим, ушло је у жену неко дотад непризнавано осећање досаде и празнине. Сваки час загледала је у пучину, ишчекујући брод да се опет појави на
125