С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
и на крају... Од крви сунчеве небо се зацрвени као да се на хоризонту, далеко, живи вулкани пале, ограђујући се пред мраком што надвладава заузимајући видик, надолази, диже се и посвуда шири своје загасите трепље. Мјесец у даљини чека да преузме смјену, да приђе као султан чија је војска побола коље на новој граници и зове Величанство да освојене земље благослови.
Култура је надахнуће пронађено на гробљу и увијек намјештена топла колијевка, огњиште гдје су завичајна радост, рана и благословљен хљеб; она је стремљење духа, стара госпођа са правим леђима, понуђена рука и чврстим цреповима прекривена кућа, збирка сјећања народа и појединца, заљуљано коло поред манастира и белегија у руци препланула косца, раскош мисли и срца, умјетност и жртва за умјетност – атрибут живота, како би то најбоље казао узор раденика на овоме напису. Од рада на пољу културе не живи се нарочито безбрижно и срећно, но с културом се, како год, живјети мора.
�
О ПИСЦУ
Миљан Кујача
Рођен је у Бијељини, октобра месеца 1998. године. Ученик је Гимназије Филип
Вишњић у
Бијељини.
На таленат му је често указивано. За прве кораке и савете дугује, сада пензионисаној, професорки Веселинки Јоксимовић, свом бившем разредном старешини.
Две године заредом је освајао прво место на литерарном конкурсу, 98