С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
посјетити. Она шаље несан да исцрпи што игда може уморне очи и, кад се јави, за собом остави колосалну магију бесмртности. Ето вјечнога, ето културе!...
Херојство је част и задатак. Хероји су носиоци епоха, али, ипак, у сваком моменту свако од нас представља дио културе свог народа, покољења или мјеста. Пружи руку посрнулом на улици и онда си – човјек, пружи све што знаш и можеш цијелом роду, онда си – херој.
Култура је и начин размишљања, онај здрави, који потврђује латинско име двоногом сисару – homo sapiens. Култура се не опипава, иако камена грађевина или бетонска конструкција може бити њен манифест, она се прије доживљава и осјећа. Човјек иште нешто трајно што ће да га надживи и међу људима остави и онда кад под земљу оде. Тако је култура посебно божанство. Као што вјерујући у Бога гајимо наду у други живот, па било тог обећаваног живота или не, ми кроз вјеру у њега живимо.
Култура увијек за један метар потоне кад се неко од књиге штрецне, а у амбис се сручи кад библиотека стане да гори. Књиге пале они што се истине плаше, који би у мраку да се сакрију како им се не би видјеле очи осушене у безданој празнини, те од љубоморе што немају узвишена погледа на свијет, онима који праве светилишта љепотама свијета и идеја, свирепо копају очи... Горан Ковачић пјеваше:... Блажену ноћ су мени ископали са сретним видом из очињих јама... Велики су они страдалници који искрице у помрчини траже и лицем упијају свјетлост од мрака не зазирући чак и кад им је у невољи грдној под обрвама остала празна удубина.
За идеју се бори онда кад се нема шта изгубити, ништа изузев живота. И стална борба за правду стремљење је мисли људске која гори онда кад показује пут а која не може попут безвриједног рукописа да сагори на ломачама либрицида ужегнутим од стране изрода цивилизације одјевених у црне кошуље.
96