С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
велико, недогледно смртним очима? Култура нас ни не позива да је сагледамо тјелесним очима( које једнако пролазне и смртне ствари гледају) због тога што је тиме нећемо достићи нити разоткрити, него вишим очима, духовним, уколико успијемо пробудити уснуле духове наше унутрашњости.
Враћајући се антици, у којој се и зачесмо као бића слична божанству, а од које све више назадујемо( идући ка савременом, напуштајући примитивно) и у жвале понора силазимо, поново нас дочекује онај Уранов потомак, учитељ Прометеј, што се са Зевсом завадио па га овај за кавкаску стијену свирепо приковао. Он се замјерио вишим силама јер је имао права да се за престо отима, али је највише пропатио због сујете Олимпа који је од људи искао поштовање ако ови буду хтјели да их божанска рука штити. Прометеј, полубог, стао је у одбрану малог човјека. Тада је, у страхотној патњи једнога коме грдна птичурина даноноћно кљуцаше јетру, зачето оно исконско у нама и можемо се радовати што је ослобођени Прометеј, уз помоћ Хераклову, одмакао далеко од Кавказа и да нас опет може походити у овом невремену кад посрће разум. Но, Прометеј се вјероватно поново гложи око власти над универзумом заједно са грчким бесмртницима те нама нема друге но да сами потражимо грану којом ћемо пламен захватити и, на огњишту гдје смо поникли, упалити ватру покрај које ћемо одледити до бола промрзле прсте.
Култура је досезање скривеног дијела начете цјелине нашег бића који није био ни видљив нити наслућиван кад нас је бабица примила на своје руке. То парче је остало, по давно установљеном правилу богова – кивних на све који се дрзну да их у било чему достигну, неумољиви када неко ма и покуша да напусти сјену облака њиховог гњева – дубоко закопано, као сандук с благом. Њега треба потражити и ископати, али не лопатом и пијуком, већ књигом и ваљастом памећу.
91