Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 9

Суштина поетике | часопис за књижевност
ЖЕНСКА ИСКРЕНА ПЕСМА
Милану Ракићу
Болесна си моја потреба да волим,
мој усуд и клетва души што страда,
ја саму себе рањавам и болим
и изнова се радујем, душом вечно млада.
Сујете си моје последица нема,
самољубља мог тек си само део,
пролазна ко боја жутих хризантема,
за тренутак среће болим живот цео.
И у сваком трену истине и лажи,
кад мисао твоја снове моје сања,
подивљала крв већ нове речи тражи,
без имало стида, душе, покајања.
У тренутак један сав живот кад стане,
кад верујеш мили да си смисао ми свега,
ја крвљу твојом видам старе ране,
или будна снујем на твом месту њега.
(1995)
САМОУБИСТВО

Још нисмо вични слову.
Отеше нам се књиге Истине.
Онај Који Јесте
чуду се начудити не може,
шта нам би –
кад откри лице своје,
што дигосмо руку на себе?
9