С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
знамо да је писмо измишљено пре 5.000 година и да данас познајемо много прича старих неколико миленијума?
Почев од старог века, староегипатских и асирских текстова, преко антике па до позног средњег века, књижевност у данашњем смислу речи готово да не постоји. Скоро сви текстови, сва дела, написана у то време, имали су за циљ пренос информација. Данас та дела углавном читамо читања ради, али њихова сврха је, у време када су стварана, била пренос информација. Било да читамо египатске књиге мртвих, Хомерове епове, античке драме( са одређеним изузецима), историје, биографије, итинерeре, каноне, читамо дела која за циљ првенствено имају пренос информација. Тек крајем средњег века у већем обиму почињу да се појављују дела која имају за циљ да забаве и поуче на ненаучним основама. Та дела покушавају да се измигоље испод окриља цркве као главног носиоца писмености, и двора, као васколиког, световног заступника божанске власти на земљи, и почињу да пишу о згодама и незгодама свакодневног живота обичног човека. Од тих почетака, књижевност је прошла кроз неколико фаза. Обележила су је дела Петрарке, Дантеа и Бокача. У Шпанији се родио Сервантес, у Енглеској Шекспир. У злато су је оковали гиганти деветнаестог века предвођени Русима, да би у двадесет првом веку у свету еволуирала у разне фићфириће, а у Србији се вратила у прапочетно стање, у оквир двора и цркве.
До почетка деведесетих, када почиње нагли суноврат свих културних тековина на овом простору, развој књижевности и њен утицај на друштво детаљно је истражен и проучен. Но, промена која је почетком деведесетих настала у књижевности, са самом књижевношћу нема никакве везе. Књижевност се претворила у нешто што са књижевношћу нема никакве везе, претворила се у огледало свих фрапантних и срамотних друштвених феномена који су задесили, или, боље рећи, потресли овај народ, те је као таква постала питање за социологе. Ни једном озбиљном човеку из
62