Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 47

Суштина поетике | часопис за књижевност
повлаштеног слоја, и њима се јасно легитимира као
социјалиста. Интелектуална и животна опредељења су му
била под јаким утицајем Светозара Марковића и поезију
схвата као средство за постизање хуманијег друштва.
Он прилази радничком покрету у тешким данима по цео
народ Србије, у времену кад су моћне капиталистичке банке у
Београду, Шапцу, Ваљеву и Смедереву снажно експлоатисале
целу земљу: радништво, сељаке, занатлије. У таквој ситуацији
Абрашевић у почетку усваја дух средине: песимизам,
јадиковку, констатује беду и пева о унесрећеном раднику,
пролетаризованом сељаку, али за разлику од својих другова и
других младих песника тог времена не остаје у очају. Упорно
читајући социјалистичку литературу и учећи се да гледа
шире око себе постаје све борбенији и класно свеснији и пева
о светлим данима који ће тек доћи снажним гласом
прекаљеног борца, свесног шта треба мрзити, шта волети, и
чему се надати. У том периоду настају песме позива на освету
и борбу као једини излаз из неподношљивог стања. Таква је у
нашој поезији јединствена трибунска песма Црвена (1894).
Осећао се усамљеним у револуционарним настојањима и
окупља истомишљенике с којима се састаје у својој соби,
расправљају и договарају се о даљим активностима, и у томе
је имао велику подршку мајке.
Веома упорни и ангажовани млади људи, у оквиру
својих могућности, покрећу два листа: књижевни Омиров
венац и сатирични Грбоња. Нису имали средстава за
штампање и листови су излазили у рукопису, уз велики труд
младих социјалиста а у тиражу од само два – три примерка.
Прослеђивани су од руке до руке и тако читани.
Све ове делатности су оставиле трага на иначе
осетљиво здравље Косте Абрашевића.
Таленат му се
расцветавао али живот гасио. Песме је објављивао у Социјал-
демократу (1895) и Врачу (1896). Свестан да му се ближи
смртни час не пада у очајање већ песмом Не жалим живот
(1897) изражава крајње искрено своју доследност у борби за
47