Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност

Суштина поетике | часопис за књижевност ПРОЛЕЋЕ Сунце загрли крошње у пролећу Птице цвркућу у шуштавом лишћу И гласови се шире зрења среће Живот у осмех пролеће огрће Расцвета се цвеће, певају птице Шири се у ружу огњену сунце И класје греје да у пољу зрене Од пролетњег зрења живот нам сине Птичија песма заљубљене греје Срца се стопе – љубав семе сеје Лед се топи, све ври, цвета срце Пева природа – долете селице  НИКАД НЕ КЛОНИ Весела сам мала скривалица У души ми лети јато птица У грудима нечуј бурно куца Пролећно семе зри у мислима Расте и дира небо латима Кад ме маме предели опасни И лати разнесу ветри снажни Посеју ми ново семе несни Од жудњи клија и небо дира Пролеће ново мисли ми шара Завијоре се мирисне круне Душом разлете птице радосне Јер јаче су од снаге олујне Перје им се паунски шарени – Снаго срца никад ми не клони! 200

Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 200