С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
лепота руку, лепота косе, лепота покрета... живо је у сећању, ако се изгуби, тражи се. Увек и свуда. Такве природе као Осман не могу, нити покушавају да се отму од тог сна о лепоти. Ако га изгубе, очајнички га траже јер, без њега нема ни смисла живота. Зато у Осману већ сви одавно виде лудака, који по десет пута дневно протрчи свима улицама, загледајући свако ћоше, а затим се, не говорећи ником ништа, враћа кући и пада лицем на земљу, и плаче...
О СПИСАТЕЉИЦИ
� Светлана Митић
Рођена je 20. јуна 1955. године у Београду. Због посла родитеља одрасла је на Косову и Метохији, у Призрену. Након завршетка гимназије у том граду, као дете просветних радника и велики љубитељ књижевности, опредељује се за рад у просвети, те је 1978. године дипломирала на Филозофском факултету у Приштини, одсек Југословенска књижевност и српски језик. Као просветни радник радила је у Косовској Митровици и Борчи. Од
2012. године је у пензији.
Још као студент почела је да пише песме, есеје и друге краће форме. Из љубави према најмлађима кренула је да пише приче за децу 2014. године.
�
137