С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Судбина се Лазареве Србије навалила на нејака плећа Оливерина. Најмлађу од свих, а у њеним рукама нам леже животи. Убивши Јакуба, наоштрио је Бајазит зубе на ово нејачи што нам остало. На младога деспота, и уцвиљене жене. И није ми што нас као стоку гледају, децу отимају, жене злостављају, него што ми манастире и цркве отеше. Што ми на Бога навалише и фреске свете огулише. Није ми и што нам зидине града присвојише, но што ми речи потурчише и забранише да се дичим својим крстом. И народну ми ношњу забранише, обукоше у димије и шалваре, и себе за господаре мени одредише.
Хоћеш ли се, Оливера, и ти на то привићи, народ заборавити и отаџбину Отровници дати? Како ћеш се са убицом носити, или ћеш родити синове да наставе очева освајања? Да ли ћеш и брата њему у руке предати, мајку заборавити, или ћеш се женском лукавошћу из тога извући? Вазали постасмо, а где ће нам достојанство и образ? Где нам је царевина коју Душан муком стече? Кнежевина коју Лазар хтеде да брани до последњег даха? Шта ћемо оставити генерацијама будућим? Да уче из пораза или из вазалства?
О СПИСАТЕЉИЦИ
�
Дијана Тошић
Рођена je 16. јула 1991. године у Београду. Завршила је гимназију у Чачку, где је примећен њен рад у драмској секцији. Од малих ногу учествовала је на бројним такмичењима у рецитовању поезије и лепог говора. Љубав према књижевности навела ју је да дипломира на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на катедри за Српски језик и књижевност.
Пише прозу, а своје књижевне узоре проналази у Достојевском, Андрићу, Селимовићу, грчкој и египатској митологији. Плесне сандале заменила је мастилом и пером.
128