С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
праузроком живота, који је у хришћанству љубав прекине божанска мисао.
Из друге врсте обраћања сазнајемо колики значај има вољено биће у процесу стварања. Лирски субјект проговара покретом усне на пола речи, што симболички гледано означава половину божанске мисли и позива га да сам испод корала извуче запалу жилу, док снага његове душе чини половину њеног песничког пута. Ово показује да га сматра равноправним у процесу стварања, што пренето на глобални план значи да су писац и инспирација једно и да искључиво као такви могу да остваре крајњи циљ уметности. У прилог реченом иду и стихови: у зрну светлости зеленог вира моје су очи, који провучени кроз призму симболике значе да је песникињина спознаја у зрну небеске моћи, док год је предмет инспирације пасиван. Она се не миче од зида, који је штити, али и спречава да иде даље. Зато је неопходно да вољени посади дрво које ће досегнути небо. Он је истовремено и покретач њеног стварања, али и онај који има моћ да угаси стих, спали га. Вођена мотоом да живети љубав може ко уме и да наличје своје смо сами она прави разлику између љубави, која је плод божанског и страсти, која се везује за путено. Такође, у овим обраћањима сазнајемо да се осећања лирског субјекта стално налазе на разини између хамлетовског бити ил ' не бити, те тако час жели да побегне од вољеног бића, час да га врати, али не онакквог какав јесте, већ онаквог какав се пројавио у песми. Управо та константност двоумљења у којој се скрива предуго потиснута жеља је оно што је одржава док се спрема за ново рађање живота, а о чему сведоче стихови завршне песме: тихо се спремам за нови дан... будном ме држи предуги сан...
У последњем, али не и мање важном обраћању, најбоље се види исконска борба двају сила које егзистирају у човеку, а којима се бавио и Лаза Костић: мозга и срца, памети и сласти. Друго лице лирског субјекта јавља се као глас разума, који
121