С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
срећни тренуци саопште кратким стихом без обзира да ли је реч о сећању на стварно или литерарно обликованог стаситог младића, прозрачно небо ишарано облацима, мио и питом сремски завичај и драги предео у пролећној одори, или је реч о сећању на претке по рођењу или претке по поетском сензибилету. Из тог специфичног загрљаја сећања и осећања израња стварност у којој мирише љубав, у којој се хрли у наручје литерарном јунаку Сеоба, док ослушкује тик-так свог срца у ноћи, крај реке Саве, и по киши, и док додир наговештава ноћ у којој дише кревет и у којој треба пожелети нешто чак и када нема наде, јер иако нисмо / то смо што јесмо. А, када те и такве стварности понестане, остаје мисао о изврнутом мушкарцу / који се пара / као џемпер од вуне.
Песникиња Слађана Миленковић поезију разумева као повратак у биће, али такав повратак у коме певање супституише стварност коју она промишља. У том смислу, из подсвести, или из проживљене сазнајне позадине( која је обликовала њену докторску дисертацију) израњају стихови посвећени Д. Митриновићу, који се сливају( док снови шкрипе и цвили душа) у симбиозу са тим магом песничке речи и готово заборављеним српским интелектуалцем с почетка двадесетог века.
Када Слађана Миленковић стихом каже: Поезија ме прочитала, иако су мотиви њене поезије некако измештени на дистанцу, неспорно је да су је они обликовали као песникињу. Иако се у њеној поезији развијају сетна осећања, песникиња Слађана – својим промишљеним егом – настоји да задржи приметну дозу оптимизма: Златно сунце и даље ће сијати за мене, баш као што се целим својим стваралачким бићем бори да смисао властитог и туђег искуства саопшти другим речима. Имајући у виду да је њена делатност( професура) прожета рационалним дискурсом првим речима, то се њено служење другим речима показује као потреба за слободом и унутрашњом равнотежом. Ова њена поетска збирка указује да је та потреба добрим делом задовољена.
26