С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
У круг, у круг, у круг. Још један дах, још један стих, још једна кап, још један отпроздрав.
У светлим мољенима недостижних еона што нанизале су године, падам све дубље, све ниже.
Тежак сам са твојим кофером у руци. Толико да те овако сужањски, песнички призивам.
Ко зна у којим смо се световима већ видели, са шапатом у сну. Колико смо молитви заједно клечећи обновили. На далеким обалама жеља још верујем у твоје обрисе.
Рекла си костима у којима те носим: Да! Надо! Надо! Сенка си као најтежа јутарња уморна глувоћа! А тако те жарко гледам урањајући у себе …
●
23