С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Ликови Оњегина и Ленског
Два централна лика у овом роману су Оњегин и Ленски, иако су различити, али се донекле и допуњују.
Оњегин је добрим дијелом аутобиографски лик. Пушкин га је ставио у сопствену друштвену средину, окружио га властитим пријатељима, водио га пространствима којима је и сам прошао. Али да би овом лику дао општије, типичније значење Пушкин је у његову природу и карактер уградио многе карактеристике својствене руском племству, а нарочито омладини двадесетих година деветнаестог вијека. Рану младост Оњегин је провео у очевом дому, у лажној раскоши. Од родитеља је добио француско образовање, лијепо је говорио и писао француски, али је ипак више заволио економске науке. Проучио је енглеског економисту Адама Смита и био увјерен да зна шта земљу спасава од беде и зашто може и без злата, земаљска блага кад су дата богатство да јој обезбеде. Међутим, Пушкин са дозом ироније дајући карактерне црте Оњегина, истиче да је овај младић од свих вјештина најбоље знао вјештину нежне страсти. Знао је да се чини невјешт, да буде љубоморан, да тугује да скрива наду, да буде охол или равнодушан, послушан или пажљив. Умио је шалом да очара, ласкањем да забави, да вреба њежност, да буде примијећен у позоришту, запажен у друштву. Међутим, све то Оњегина не чини срећним, он покушава да се лијечи од досаде и душевног незадовољства, чак ни путовања не могу да разведре Оњегинову душу.
За психички портрет Оњегина свакако је веома значајна слика из седме главе романа у којој је приказана Татјана која покушава да схвати Оњегинов карактер на основу књига које је читао и цитата које је урезивао ноктом. На Оњегиновом столу она налази Бајронове спјевове Ђаур и Дон Жуан и још неколико дијела која су приказивала човјека неморалног духа, себичног са огорченим умом чудним што ври прегнућем узалудним. Оњегина налазимо поново на почетку осме главе.
175