С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ДОЛАЗИ ПОЛАКО У МОЈЕ СЕЛО
Ако сте некада путовали према Мркоњић Граду, сигурно сте уочили моје село. Његове природне љепоте не остављају никога равнодушним. Мало је, ушушкано и окружено брдима. Путеви су мало непријатни за оне који долазе први пут.
Волим своје село у јесен. Када стиже јесен у моје село као да стиже краљевска посјета, јер сви се спремају и веселе за тај долазак. Тада се сви мјештани осјећају богато. Јесење боје ми говоре да се морамо спремити за хладноће и све плодове сакупити и спремити. Вјетрови се поигравају са нама и лишће носе у далеке крајеве. Само понеки лист вјетар врати кући у моје село и ту заврши свој задњи плес.
Све је живо, ради се на њиви, ради се у воћњаку, ради се у шуми. Ми на селу не можемо бити снени, успавани и само посматрати кишу.
Јесен на селу је другачија. И људи се воле вратити у своје село, јер тамо је најљепше. Када се вратим из града све више волим своје село.
Јована Скопљак, V1
КОМАРАЦ, СВИЊА И ВУК
●
У шуми, крај језера, срели се вук и свиња. Вук поздрави свињу, а она побјеже у страху. Свиња је бјежала кроз мочвару, срела је комарца и он је упита: „ Што и од кога бјежиш?“ А она му рече: „ Од вука“, и побјеже кроз грање. Комарац је пожурио за њом. Дерао се на њу да се врати, да не буде кукавица, али свиња само јурну у рупу. Комарац одзуји до обале, гдје је вук још увијек пио воду. Комарац се представи и одведе вука до свињине кућице, тј. рупе. Вук исприча своју причу да свако бјежи од њега мислећи да је месождер, а он је вегетаријанац. И кад види да неки вук
116