С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ОЦУ
Ван твог ума разборитог, разбразданог у сто њива, у сто шума, веровања у сто бразди, у сто хтења и трпљења, одрицања и пркоса, ван мог ума и разума и ван неба што нас веже, догоди се један бетон, једно уже што нас стеже.
СЕЋАЊЕ НА МАЈКУ
Кроз магле јутарње, магле дебеле, кроз траве умивене, кроз иње, пољем широким, кроз њиве бремените, свитањем забрађена, усправна, мати ми језди уснула.
Са два неба у очима за људе, са рукама за гладне, рукама жуљевитим, са ногама за кошуте, лаганим, са уснама за благу реч, за благослов, стазом утабаном, кроз сећање, мати ми језди недоснула.
73